Marko, 21 godina, rođen u Loznici, trenutno zbog posla i studija živi u Šapcu.
Zahvaljujući Caritasu Šabac i HelpNetu dobio sam šansu da unapredim svoje znanje i iskustvo. Zahvaljujući ovom projektu uspeo sam da dobijem svoj prvi posao.
Marko se bavio raznim poslovima. Kao dete sa sela, svojoj porodici je pomagao u svim poslovima oko kuće. “Bavili smo se poljoprivredom: stočarstvom (gajili smo ovce, svinje i krave) i voćarstvom (uzgajali kupine), što me je i odškolovalo osnovnu i srednju školu. Takođe sam radio i razne sezonske poslove. Na primer, radio sam u hladnjači kako bih imao za džeparac. Igrao sam i fudbal, što mi je takođe donosilo prihode. Male, ali su meni tada bili dovoljni da zadovoljim svoje potrebe. Kako sam odrastao, rasle su i potrebe. Zato sam hteo da se zaposlim posle srednje škole ali nije bilo posla u struci, pa sam počeo da razmišljam o odlasku u inostranstvo, tačnije u Nemačku”, navodi Marko, i nastavlja svoju lični priču:
“Ja u inostranstvo nisam ni otišao. Moj plan je bio da posle srednje škole završim i Akademiju strukovnih studija u Šapcu, smer zdravstvena nega, i da istovremeno učim i usavršavam nemački jezik, kako bih nakon toga mogao da tražim posao u Nemačkoj. Taman kad sam bio završna godina studija, otvorile su se neke nove mogućnosti.
Pred kraj studija mi se ukazala prilika da završim i ovaj kurs, tačnije obuku za negovatelje, što mi je odgovaralo kako bih unapredio svoje znanje. Svako novo iskustvo te oplemeni. Nakon teorijskog dela smo imali i praksu pod mentorstvom, gde sam imao prilike dosta toga novog da naučim i vidim. Ono što je najbolje je što sam dobio mogućnost i da se zaposlim. To mi se baš dopalo kao ideja, iako je bilo neplanirano. Nakon toga se otvorila priča i za master studije, tako da su se moji prvobitni planovi koji su uključivali odlazak u Nemačku promenili. Odlučio sam da ostanem u Srbiji.
U Nemačkoj je živela moja tetka, koja je dugo bila tamo. Pre 30 godina je otišla iz istog razloga zbog kojeg sam i ja planirao. Radila je kao negovateljica u domu i savetovala me je da idem kod nje. Ona bi mi bila podrška, makar u početku. Živeo bih kod nje, pomogla bi mi da nađem posao, da se bolje upoznam sa jezikom i kulturom življenja.
Zahvaljujući Caritasu Šabac i HelpNetu dobio sam šansu da unapredim svoje znanje i iskustvo kroz ovaj projekat, odnosno obuku za negovatelje a i da dobijem svoj prvi posao, kako se kasnije ispostavilo. Ukazali su mi poverenje, iako nisam imao nikakvog iskustva pre toga, i zapravo sam bio još na redovnom školovanju. Dodatnih benefita je dosta, stekao sam nov krug ljudi, išao na studijske posete, dobio mogućnost da doprinesem brojnim pojedincima i njihovim porodicama… I onda krene jedno po jedno da se nadovezuje i da se otvaraju nove mogućnosti i vidici. Tako da sada ni ne razmišljam o Nemačkoj.
Tokom pandemije prvenstveno sam nastojao da zaštitim sebe zdravstveno. Ograničeno kretanje i izmenjen društveni život, mi je bio dodatno izazovan, jer sam još uvek bio novajlija u ovom gradu, bez neke velike socijalne mreže. Smetala mi je i smanjena mogućnost edukacije, jer nismo mogli redovno da idemo u školu. Preko online nastave smo mogli nešto od teorije i da naučimo, što se tiče prakse, situacija i nije bila naročito sjajna. Zato mi je ova obuka baš dobrodošla, jer ono što uživo čujem mogu i da primenim u praksi.
Obuka je bila sjajna. Predavači dobri, elokventni, posvećeni. Vidi se da dosta znaju o temi i trudili su se da nam to znanje na što bolji način prenesu. Dosta mi je značila praksa, koju smo imali pod mentorstvom. Teorija je jedno, i može sve da bude kristalno jasno, ali nam ne znači mnogo dok to ne primenimo na terenu. Mentori su bili tu za nas da nas upute, daju sugestije, pohvale… Imali smo dobru saradnju sa njima. Kažem u množini, jer je to utisak i drugih koleginica koje su prošle praksu.
Stečeno znanje ću definitivno moći da implementiram u svoje buduće poslove: da povežem teoriju iz škole i konkretnu praksu. Naučio sam savremene metode i tehnike u radu sa korisnicima koje do sada nisam susreo a koje će mi olakšati da svoje znanje primenim u praksi. Unapredio sam i svoje komunikacione veštine koje mogu koristiti u radu sa korisnicima, jer se nisam do sada susretao sa tom kategorijom ljudi.
Plan mi je da nastavim da radim ovaj posao ali i da nakon završenih studija upišem master studije. Nakon toga bih voleo da specijaliziram nutricionizam, ali polako, korak po korak. Sviđa mi se da radim i obogaćujem svoje iskustvo i doprinosim boljitku drugih ljudi ali istovremeno i da nastavim sa formalnim obrazovanjm.
Kroz ovo iskustvo sam shvatio da svo znanje koje sam stekao kao i sve metode i tehnike koje sam usvojio, mogu da iskoristim i kod nas, u našoj državi. Uvideo sam da u našem socio-zdravstvenom sistemu ima dosta neiskorišćenog potencijala i prostora za unapređenje. Tu sam video priliku da ja mogu da doprinesem, usavršavajući i sebe istovremeno. Data mi je mogućnost da doprinesem svojim sugrađanima i da oplemenim sebe i zato sam odlučio da ostanem u Srbiji“.
