Promena

Promena. Kada bi neko tražio da mu jednom rečju opišem adolescenciju, to je prva reč koja bi mi pala na pamet. Ceo život je ustvari promena, ali mi se čini da tek u ovom tenutku nje postajemo svesni. Neke stvari očajnički želimo da promenimo, dok su druge promene, ironično, često neželjene, sasvim spontane. Ništa na svetu nije imuno promenama – behar na drveću nestaje i ustupa mesto zelenom lišću, koje raste, žuti, te na kraju opada, ne ostavljajući ništa za sobom; a iz tog ništavila opet se stvara behar. Kontinenti se pomeraju i planine nastaju, samo da bi ih erozija i zub vremena ponovo poslali u zaborav. Nekima od nas promena pada teže nego drugima. Provodimo dane čeznući za „starim, dobrim vremenima“ i beznadežno se držimo za prošlost, koja nas zauzvrat ne pušta da živimo. Ja o promeni volim da razmišljam kao o zmijskom otrovu: može biti ubitačna, ali isto tako može da bude protivotrov. Do sada nisam javno iznela ovu moju neobičnu metaforu jer bi mi moj sagovornik verovatno rekao da prestanem sa filozofiranjem i izigravanjem Sokrata. Nadam se da će priča koja sleli pojasniti moj način razmišljanja.

Pre nego što počnem sa pričom, želim da kažem još par stvari o konfliktu. Od svih konflikta, intrapersonalni je najgori. To je unutrašnji konflikt, sukob oko toga ko smo i šta želimo da budemo. Na prvi pogled ovo zvuči kao nešto što kao nešto što može da zadesi samo luđaka ili osobu sa bipolarnim poremećajem, ali ustvari svi koji ne poznaju samog sebe podložni su interpersonalnom konfliktu. Najskloniji ovoj vrsti konflikta su adolescenti. Tokom prelaska iz deteta u odraslu osobu počinjemo da razmišljamo, da oblikujemo svoju ličnost, da otkrivamo sebe. Nekada naši novousvojeni stavovi odudaraju od stavova ljudi koji nas okružuju, ostavljajući nas zbunjene. Tada mislimo da nešto nije uredu sa nama i pokušavamo da takve stavove potisnemo. Svi smo manje-više isto razmišljali kao deca, a to nam je stvorilo naviku da tražimo odobrenje od vršnjaka i roditelja jer uživamo u podršci koju dobijamo kada nam se mišljenja i stavovi poklapaju. Lepo je kad se uklapaš, ali trenutak kada počinješ da potiskuješ svoju još nerazvijenu ličnost da bi bio prihvaćen od strane drugih je koban za tvoju sreću. To je kao da si prestao da zalivaš tek proklijalo seme. U tebi se stvara nepoverenje prema samom sebi i skeptiziam prema sopstvenim osećanjima. Postaješ nesiguran i pitanja koja adolescencija donosi, poput kojim poslom treba da se baviš ili da li treba da se obratiš simpatiji, dovode do mentalnog stresa. Kada si u konstantnom sukobu sa sobom, to te može dovesti do onoga što Alber Kami u Mitu o Sizifu naziva suštinskim filozofskim pitanjem: da li život vredi živeti – drugim rečima, do samoubistva. Opasnost ovog intrapersonalnog konflikta je u tome što, za razliku od drugih vrsta konflikta, treća osoba često ne može da identifikuje da postoji sukob. Mnogi interpersonalni sukobi se razreše tako što podsrednik pomogne sukobljenim stranama da dođu do dogovora. Budući da podsrednika u ovom slučaju nema, sukob ostaje nerazrešen. Kada smo u sukobu sa sobom, to stvara niz negativnih osećanja, te lakše ulazimo u sukobe sa drugim ljudima i teže takve sukobe rešavamo.

Da sumiram dva paragrafa koja ste gore pročitali: adolescencija sa sobom donosi promene; loše nošenje sa promenama dovodi do intrapersonalnog konflikta, koji povećava rizik od sukoba sa vršnjacima i drugim ljudima. Ovu tezu ću sada potkrepiti pričom.

Lazar je učenik trećeg razreda gimnazije. Nedavno se doselio u Beograd iz malog grada blizu Sarajeva i to mu je izuzetno teško palo. Za sobom je ostavio dom, prijatelje, porodicu, makadam kojim je išao u školu, pogled na Trebević, fudbalski teren na kome je provodio dane… Dočekali su ga ljudi koji sa čudnim naglaskom, gradska buka i mali stan na prvom spratu – drugim rečima: promena. Lazaru su se stvari dopadale onakve kakve su bile, voleo je svoj život onakav kakav je bio i sve što je želeo bilo je da se stvari vrate na staro. Nedelje su prolazili i Lazar je proživljavao istu rutinu svakog dana: otišao bi u školu, vratio se kući, jeo, radio domaći, gubio vreme na društvenim mrežama, pa ležao u krevetu i razmišljao o svom starom životu dok ne bi utonuo u san. Jednom prilikom jedan od njegovih kolega iz razreda ponudio mu je da proba marihuanu. Lazar je prihvatio. Ukus je bio intenzivan i pekao mu grlo, ali Lazar nije hteo da ispadne slab pa je ispušio celi smotuljak. Iako početno odvratna, nakon nekog vremena, trava je učinila da se Lazar oseća oseća opušteno i bezbrižno. Sledećeg dana došao je po još. Znao je da je droga štetna, ali mu se ništa nije dogodilo nakon konzumiranja, tako da je nastavio da troši džeparac na kupovinu marihuane. Dopalo mu se što činila da zaboravi na svoje muke. Počeo je i da pije, a kada bi skupio dovoljno novca, konzumirao bi i metamfetamin. Počeo je da beži iz škole i broj neopravdanih izostanaka se povećavao. Jednog dana, kada se Lazar udostojio da dođe u školu, roditelji su ga nazvali i rekli da su planirali da odu kući na par dana, ali da su primili poziv od Lazarevog razrednog starešine koji im je saopštio da je Lazarevo vladanje smanjeno i da će još jedan prekršaj značiti isključenje iz škole. Ove vesti su razbesnele Lazara koji je impulsivno reagovao: uzeo je najbližu stolicu i bacio je. Stolica je oborila školski računar i razbila ga, ali je Lazar bio preokupljen svojim problemima da obrati pažnju na stolicu, te je izleteo iz učionice sa suzama u očima. Bio je odmor i nikog nije bilo u učionici. Milica i Sara su se upravo vraćale sa odmora i videle Lazara kako beži sa scene incidenta. Pitale su se šta mu je. Pogledale su u učionicu i videle štetu koju je napravio. Zatim su ponovo izašle napolje, debatirajući o tome šta treba da učine povodom onog što su videle. Ubrzo je zvonilo i svi su se vratili u učionicu. Došao je i razredni starešina, koga je domar obavestio o razbijenom računaru. Kada je pitao ko je to učinio, svi su ćutali. „Ako se krivac ne prijavi do kraja nedelje, bojim se da ćete svi kolektivno snositi odgovornost i morati da platite za štetu koja je napravljena“, reče profesor. „Štaviše“, nastavio je, „ukoliko ne saznam koja se osoba iživljavala nad školskom imovinom, otkazujem ekskurziju.“

„Ja sam za to da ga prijavimo“, rekla je Sara Milici dok su se vraćale kući. „Dobro znaš da će ga zbog toga izbaciti“, uzvratila je Milica. „Pa?“ nastavila je Sara, „Ionako nikom neće nedostajati. A meni ne pada na pamet da ispaštam zato što je on poremećen i zato što ti ga je žao. Da plaćam štetu i propustim ekskurziju… Ma kako da ne!“ Milica je uzdahnula, pa dodala: „Zar nisi videla da je plakao kad je izašao? Šta ako mu se nešto tragično desilo? Možda mu je neko blizak premiluo ili nešto slično… Stvarno si nesentimentalna! Ja predlažem da prvo popričamo sa njim i saznamo okolnosti pod kojima se nezgoda desila.“ „Nesentimentala!? Ja bih pre rekla razumna! Jedina tragična stvar koja se njemu mogla desiti je da je njegov dobavljač ostao bez trave! Javna je tajna da je postao narkoman i ako planiraš da čitavo odeljenje snosi odgovornost za njegove ispade, onda si ti sto puta bezosećajnija od mene! Između dva zla biraš manje zlo. Ja kažem da je manje zlo da Lazara izbace. Do toga došlo svakako, ako mene pitaš.“ odbrusila je Sara. Nakon kratke pauze Milica reče: „Pusti me da popričam sa njim sutra i probam da ga nagovorim da prizna. Svakako imamo vremena da kraja nedelje. Ako ne uspem da ga ubedim da preuzme odgovornost, prijavićemo ga u petak.“ Sara je nevoljno prihvatila predlog i njih dve su se rastale. Lazar nije došao u školu sledećeg dana. Milica je pomislila da joj je plan propao, ali je došla na ideju da svrati kod Lazara kući i proveri da li je tu. Vrata je otvorila njegova majka. „Dobar dan,“ rekla je Milica, „Lazar i ja treba da napravimo prezentaciju iz psihologije, pa mi je rekao da mogu da dođem.“ Milici se posrećilo jer se ispostavilo da je Lazar zaista bio kod kuće. „Jesi li dobro?“, pitala je dok su sedeli u njegovoj sobi i jeli palačinke koje je donela njegova mama. „Da, zašto?“, odgovorio je on. „Videla sam te juče“, rekla je Milica, „znam šta si uradio.“ Lazar se protegnu i prođe prstima kroz kosu. Nije odgovarao. „Zašto?“, pitala je Milica jednostavno. On prevrnu očima, pa odgovori uz podsmeh: „Video sam bubašvabu i pokušao da je ubijem“. „Uozbilji se!“ „Zato što obožavam da razvaljujem stvari“, odgovori on jetko. Milica je već počela gubiti strpljenje. „Molim te reci mi šta nije uredu. Obećavam da neću osuđivati. Tri godine sam čekala ovu ekskurziju, ali znam da ćeš leteti iz škole ako te prijavim, tako da to neću učiniti. Mislim da bar zaslužujem da znam zašto si to napravio…“ Lazar nije očekivao ovakvu reakciju. Nešto u njemu je puklo i pre nego što je bio svestan šta radi, počeo je pričati priču o domu kome se ne može vratiti, o gubitku koji se ne može nadoknaditi, o lepim izgubljenim trenutcima koje više ne može da proživi jer su prošlost. Njegov, prvobitno jasan ton, počeo je da zvuči kao šljunak što je više pričao, a s vremena na vreme glas bi mu pukao dok se borio da ne zaplače. Milica je sedela i slušala, a neka nevidljiva ruka koju su prizvali njegovi živopisni opisi i utučenost, stezala ju je oko srca. Kada je završio, sedeli su nekoliko trenutaka u tišini dok se on nije malo smirio. Zatim je naglo ustao, uzeo tanjir u kome su do nedavno bile palačinke i krenuo da napusti sobu. „Stani!“, reče Milica. Udahnula je duboko i počela da priča: „Zamisli da je u tom tanjiri bilo najbolje jelo koje si u životu probao i koje nikada više nećeš imati priliku da pojedeš. Ako budeš tugovao nad praznim tanjirom, držao ga i razmišljao samo o tome kako je to što si pojeo bilo divno, umrećeš od gladi. Ali ako ga pustiš, imaćeš priliku da probaš mnoge nove ukusne stvari. I ko zna? Možda ti se jedno od novih jela čak dopadne više od tog za koje si mislio da je najbolje. Znam da je teško, ali moraš da pustiš prošlost na miru. I ti moraš da prihvatiš promenu. Kada bi zec pred zimu razmišljao kako ne želi da mu se boja krzna promeni, kako mu se više dopada smeđa od bele, ne bi dobro prošao. Predlažem da isprobaš nove stvari. Ne pričaš mnogo ni sa kim.“ Blago se nasmejala, pa nastavila.: „Beograđani ne ujedaju, časna reč. Bilo bi dobro da se sprijateljiš sa nekim.“ „Mislim da već jesam,“ odgovorio je on uz osmeh.

Sledećeg dana Lazar je preuzeo odgovornost za ono što je napravio. Nije imao dovoljno novca da plati štetu, pa mu je Milica pozajmila onoliko koliko mu je nedostajalo. Prestao je da pije i puši da bi imao para da joj vrati. Počeo je da trenira košarku, popravio se u školi, ludo se proveo na ekskurziji i Milica i on su počeli da izlaze. Nakon dugo vremena ponovo je osetio sreću, a sve je počelo sa jednim „Jesi li dobro?“

Nadam se da vam se ova kratka priča dopala. Za kraj želim još da naglasim kako je Milica mogla da ucenjuje Lazara i traži da sam prizna krivicu ili da joj kaže šta mu je bilo. Ali je znala joj niko neće pokazati svoje rane ako ona njemu predhodno pokaže zube.