Niste sami u svom problemu

U toku predhodnih godinu dana učestvovala sam u dosta projekatnih aktivnosti organizacije – Centra za podršku i inkluziju Help net i mogu reći da sam dosta toga naučila. Na radionicama sam imala prilike da čujem svoje vršnjake i njihovo mišljenje na brojne teme, na osnovu čega sam došla do zaključka da su mladi jako svesni i zreli svojih godina. Iskreno mogu reći da sam ponosna na sve nas mlade, što nas ima u tom broju na radionicama, jer to govori dosta o tome koliko je mladima ovakav vid edukacija neophodan i potreban. Ponosna sam na nas jer smo svesni svojih problema, a takođe umemo i da prepoznamo problem i pomognemo nekome ko je u problemu. Ali sa druge strane gledano, mi smo na neki način manjina koja nije dovoljno brojčana, da u potpunosti poveća svest drugim mladima o nekim određenim oblicima rizičnih ponašanja, koji u velikoj meri utiču na nas u trenutnom životnom periodu.

Zato i postavljam glasno pitanje – koje je onda rešenje prevencije nasilja, diskriminacije, vređanja, agresivnosti, predrasuda i stereotipa i tako sličnih ponašanja današnje populacije mladih?

Ja pre svega mislim da bismo svi morali da krenemo od sebe i svojih najbližih jer smatram da se malim koracima polako stiže i do velikih. Pre svega ovoga smatram da je jako važno povećati svest o tome šta je dobro i loše. Nekada pomislimo da dobro i loše ne postoje jer se i iz lošeg nešto može naučiti, pa je ishod svega toga zapravo dobar. Ali sa druge strane šta ako taj na primer jedan udarac koji nas smrvi u ovom dobu, ili potpuno ugrozi osobu jednu, a kasnije i njegove bližnje, šta je onda tu dobro do kojeg dolazimo na osnovu lošeg? Na koji način je najbolje povećati svest mladih je glavno i ključno pitanje sa kojim treba da se bave ozbiljne institucije ali u mnogo većoj meri nego što je to sada.

Za vikend sam prisustvovala aktivnostima Asocijacije mladih volontera (AMV) i pričali smo dosta o diskriminaciji i govoru mržnje. Iz toga sam izvukla pouku da je jako teško iskoreniti globalno diskriminaciju ali da treba glasnije da se čuju glasovi ugroženih i da to bude na što većem nivou, Volela bih da u medijima više bude istaknut uspeh nekoga ko je bio ugrožen ovakvim oblicima ponašanja, a ne neki banalni naslovi, ali koliko je lako upravnjati medijima je posebna tema. Ova tema me posebno pogađa, jer sam i sama bila diskriminisana, što je dosta uticalo na mene i moje samopouzdanje. Ali bukvalno ovakav način rada je meni ponovo povratilo moje samopouzdanje i veru u samu sebe. Tako da je po meni ovo što radite svi vi koji radite sa mladima na ovim temama rešenje za prevenciju rizičnih ponašanja, što će uticati verujem na mogućnost smanjenja određenih konfliktnih situacija među ljudima, ne samo u ovim godinama, nego i u kasnijem životnom dobu.

Volela bih takođe da se proširi ova tema i bude pozvano više srednjoškolaca, možda i osnovaca na radionice koje organizuju Helm net i AMV jer smatram da zajedno i u većoj meri možemo biti glasniji i jači. Potrebno je neko da se bavi ovim temama jer banalno zadirkivanje među srednjoškolcima može biti fatalna posledica za neku osobu i u kasnijem životnom dobu.

Po meni još jedna bitna tema koja pogađa moje vršnjake je usamljenost. Osećanje koje izjeda osobu izunutra, kada misli da nema rešenje je jako tužno. Verujem da se svako od nas bar jednom tako osećao i našao se u situaciji da ne zna ili prosto nema rešenje. Kao glavno rešenje ja bih stavila svesnost o tome da nikada nismo sami i da postoji milion organizacija i podrška raznih institucija koje bi bile rešenje. Samo jedinu stvar koja je potrebna da ta osoba uradi je da se otvori drugima i ispriča svoja duboka osećanja. Ne znam da li kod nas postoje postoje grupne terapije u kojima svako priča svoje iskustvo i svoje probleme smatram da je to apsolutno idealno i najbolje rešenje za nekoga ko je recimo introvertna ličnost, a ima problem. Mnogo je lep osećaj sigurnosti i poverenja da ispričate nekome svoj problem i prethodno čujete i njihovu priču koja je slična ili čak i ista i onda tako shvatimo da nismo sami. Dajem primer na svom ličnom iskustvu, gde sam preko godinu dana krila i gajila u sebi problem koji sam imala i nisam htela ni sa kim da ga podelim. Jednom prilikom mi je drugarica otkrila svoj problem koji ima sa ishranom, koji je zvučao zaista kao jedan začarani krug iz kog nema izlaska, a danas je skoro skroz izašla iz toga jer se opustila i počela da priča otvoreno o tome, što joj je dosta pomoglo da izađe iz tog začaranog kruga u kojem nije bilo rešenja. Dan nakon ove priče odlučila sam da i ja njoj ispričam svoj problem, jer sam osetila ogromno poverenje u nju i istog trenutka kada sam joj ispričala bilo mi je lakše i bila sam svesnija o tome šta je normalno a šta je morbidno razmišljanje, grubo rečeno. Nekada je potrebno čuti mišljenje drugih, koji će gledati na neku situaciju objektivnije i reći nam šta je ispravno, a šta nije, jer mi nekada zbog prevelikih bujica osećanja jednostavno ne znamo ni kako se zapravo zaista osećamo, a ni šta je ispravno.

Zato kao najveću prevenciju svih rizičnih ponašanja smatram dobar razgovor i edukacije na ove teme, jer osoba koja uvidi svoj problem ili osoba pored koja primeti rizično ponašanje može pokušati da utiče na to. Može se povećati svest o korektnosti odluka mladih i normalnom ponašanju. Takođe povećati broj ličnih priča i biti glasniji o posledicama i komplikacijama koje svako rizično ponašanje može dovesti. Naizgled bezazleno može biti veoma rizično, jer svi smo mi ljudi od krvi i mesa.