„Shvatićeš kada porasteš.“
„Sve će ti biti jasnije kada budeš zrelija.“
Koliko puta ste čuli ove rečenice? Bolje pitanje, koliko puta ste zapravo poverovali u njih? Mama mi je rekla da se ne družim sa devojčicom koja ima tamniju boju kože. Tata kaže da je njegov tata loša osoba i da nije dobro da se nas dvoje družimo. Odrasli smo uz mnoge stereotipe koji dobijaju moć upravo našim mislima, kako da ih zaustavimo? Mnogi kažu da stereotipi postoje sa razlogom, da se sve dešava sa razlogom. Šta ako je taj razlog upravo prilika da naučimo nešto i zamenimo ovaj mračan sve svetlijim,blistavijim i prijatnijim za život? Diskriminacija među vršnjacima uopšte nije retka, a nije ni lako rešiva. Međutim ja smatram da postoji način na koji svako od nas može da pomogne. Kada sam došla u novi grad, sasvim novo okruženje, drugačiji ljudi sa drugačijim pravcima razmišljanja, nisam znala šta ću sa sobom. Sigurna sam da ste svi čuli za onu tihu, stidljivu devojku iz zadnje klupe. Drugim rečima za „onu čudakinju“. Da, to sam bila ja. Vreme za užinu, u prevodu vreme da se odvojim od svih strašnih komentara mojih vršnjaka. Jedini spas mi je bio raspust, koji sam provela smišljajući nove načine da se uklopim. Pročitala sam jednom prilikom da, ako želimo da pokažemo nekome da smo raspoloženi za druženje, jednostavno treba da im uputimo topao osmeh. „Čudakinja mi se nasmejala, bacila je neku crnu magiju ili kletvu sigurno.“ Vremenom se naviknete na komentare i izbacivanje iz društva, ali znate preko čega nikako ne možete da pređete? Preko tog osećaja krivice koji se nakuplja kap po kap, svaki dan. „Nisam dovoljno lepa, smeju mi se jer imam krive noge, malo viška kilograma, možda mi je kosa ružna ili sam možda zaostala za novim trendovima.“ Svaki dan iste misli. Dok se nije pojavila ona. Jednog dana mi je prišla i počela da priča sa mnom, a kad bi čula neku prozivku, bez ikakvog premišljanja bi ustala i počela da se bori za mene.
Zamislite da sam povređeni vojnik. Svaki komentar me pogađa kao strela, pravo u srce. Kada se odjednom pojavi štit i počne da vraća te strele nazad odakle su došle. Naravno, svi su jaki dok im se neko ne suprotstavi. Budi ti onaj koji ulaže svoju hrabrost i pokaži lošijim ljudima da ipak nemaju svu snagu ovog sveta. Sada možemo da okrenemo ono čuveno „Shvatićeš kada porasteš“ ka onima koji zlostavljaju. Ne mama, ja neću shvatiti zašto je ona lošija osoba zbog tamnije boje kože, niti ću smatrati da su otac i sin ista osoba, ali možda mogu da shvatim zašto oni dečaci zlostavljaju „čudakinju“ iz zadnje klupe. Možda mogu da im pomognem da otkriju tu nesigurnost zbog koje iskaljuju bes na mene, ako ne ja može neko ko je stariji i iskusniji. Nemojte da ćutite kad čujete da je neko žrtva zlostavljanja.
Kada bi svako ko ima trunku empatije pridodao delić gvožđa, jednog dana bi se stvorilo nešto neprobojno, zato kada oni podignu ruke u znak predaje, budite njihov štit.
Angelina Radisavljević, 18 godina
Dolazim iz malog mesta Pećinci. Završavam Medicinsku školu i planiram da nastavim medicinu. Od malena sanjam da postanem psihijatar i za sad polako ispunjavam želju male Angeline. Pronalazim se u čitanju, muzici i u pravljenju nakita. Zanimaju me kristali, meditacije i sve u vezi životinja, pogotovo mačaka. Volim da provodim vreme sa društvom i smatram da život ne bi imao smisla bez voljenih osoba. Borim se protiv diskriminacije, stereotipa, rasizma, homofobije i transforbije iz dana u dan i svojim bitkama pokušavam da promenim svet.
