Vršnjačko nasilje kao problem postoji odavno, ali je svakim danom taj problem sve veći i složeniji. Ono se nije pojavilo pre tri meseca ili pre godinu dana. Vršnjačkog nasilja je bilo i kad su se moji roditelji školovali 80-ih godina, ali ne u tolikoj meri i toliko često i zastrašujuće kao danas. A taj problem, kao i svaki, narasta zato što se ignoriše. O njemu se, istina, mnogo priča, ali se u suštini niko zaista ne bavi njime.
Da bismo mogli da rešavamo problem vršnjačkog nasilja, moramo prvo da znamo uzrok, a prvenstveno šta je vršnjačko nasilje. Vršnjačko nasilje je nasilan i diskriminatorski odnos grupe dece prema jednom detetu. Nasilnici su u glavnom deca koja se znaju i dele iste vrednosti, ili su po nečemu slična, a njihova žrtva je neko ko „ne ispunjava standarde“. Nasilje se najviše dešava među mlađom decom, u osnovnim školama, ali i na društvenim mrežama. Do pre par godina i ja sam bila žrtva vršnjačkog nasilja. Roditelji su se često žalili u školi koja ništa nije preduzimala po tom pitanju. Nismo videli svrhu prijavljivati policiji fizičko i psihičko maltretiranje, jer je otac devojke koja me je maltretirala bio policajac, a direktor škole je verovatno zbog „mira u kući“ problem gurao pod tepih. Moje mišljenje je da je način rešavanja ovog problema rana edukacija dece. Na primer, deca bi još u vrtićima kroz priče i igranje predstava u kojima sama učestvuju, ulaženjem u ulogu žrtve nasilja i nasilnika koga čeka kazna i isključivanje iz društva, mogla steći uvid u ozbiljnost ove teme. A verujem da bi ih način na koji je nasilje predstavljeno odgovorilo od pomisli da nekoga maltretiraju kasnije u odrastanju.
Takođe, mislim da bi učitelji i nastavnici kada primete nasilje, odmah trebalo da razgovaraju sa nasilnom decom i njihovim roditeljima, bez obzira na svojstvo roditelja (bogati, poznati, funkcioneri) i sprovedu osmišljen program postavljanja deteta u očekivane okvire ponašanja. Nastavnici, psiholozi i predagozi su u obavezi da se bave učenicima, njihovim osnaživanjem, angažovanjem, ali i kažnjavanjem. Sa žrtvama nasilja takođe moraju da pričaju, jer žrtva mora da zna da nije sama, da ima podršku i da ima na koga da se osloni. Na ovaj način možda bi mogli da sprečimo još neki slučaj samoubistva zbog vršnjačkog nasilja. Svaka škola će reći da će se pobrinuti za borbu protiv nasilja u svom okruženju, a od toga nema ništa, sve ostaje na rečima. Isto tako su pričali i direktor i pedagog škole onog malog i namučenog Alekse koji je sa 15 godina izvršipo samoubistvo, skočivši sa trećeg sprata. A ubio se zbog toga što neko nije radio svoj posao, što je trebalo zaštiti nekoga radi sopstvenih interesa i pustiti žrtvu da bude iznova maltretiran, da pati i na kraju oduzme sebi život. Predavanja o vršnjačkom nasilju treba da budu stalna kroz celo osnovnoškolsko obrazovanje. U srednjim školama vršnjačkog nasilja skoro da nema, već su svi porasli, naučili da se brane i da se nose sa takvim problemima. U osnovnoj školi su mlađa deca koja nemaju pojma o životu, deca koja ne znaju šta je dobro, a šta loše i misle da je fora nekog maltretirati. Ali zato škola treba da bude podrška i pruži smernice koje deca treba da slede da bi postali dobri ljudi.
Nije nemoguće suzbiti nasilje, samo treba biti pravedan, častan i dobar primer i baviti se svojim poslom – decom. Treba dati deci malo pažnje jer je, izgleda nemaju, što je jako tužno.
Tihana Čvorović
Imam 17 godina, idem u Tehničku školu „Drvo art“. Rođena sam u velikoj i srećnoj porodici. Kroz svaki moj problem u osnovnoj školi smo prolazili zajedno. Moja ominjena rečenica je „Samo treba imati mir“ jer kada imaš mir imaš sve.
