You are currently viewing Vršnjaci – drugovi ili neprijatelji

Vršnjaci – drugovi ili neprijatelji

  • Post category:Blog za mlade

Rečenica koju sam najčešće čula od starijih od kada sam upisala srednju školu je: „Đačko doba je najlepši period života“ i u tome će se možda mnogi i složiti. Međutim, da li će se baš svi pronaći u toj rečenici? Kako to da neko dete nije srećno, a „ima sve“?


Kada roditelji kažu da dete ima sve, oni podrazumevaju uglavnom materijalne stvari i zdravlje, koji jesu veoma važni za srećno odrastanje. Ipak, decu odnos sa vršnjacima čini srećnima ukoliko je dobar, ali mnogo nesrećnijima kada nije kakav bi trebalo da bude. Deca se ne razumeju u finansije i za njih poznato „ima sve“ ima drugačije značenje i od samo materijalnih stvari i od samo drugarstva. Deca imaju maštu i sve što požele misle da mogu i da ostvare, bilo da je to vezano za školu, igru, novac ili nešto sasvim drugo. Iz sopstvenog, a i iz iskustva mojih vršnjaka, loš odnos sa drugim đacima je najbolniji, ali istovremeno i najlakše rešivi problem u školskim danima.


Setite se svog prvog dana škole. I ja se sećam svog. Bila sam uzbuđena. Jedva sam čekala da upoznam nove drugare i da sa nekim od njih sklopim iskrena prijateljstva ispunjena smehom i uzajamnom podrškom, da zajedno provodimo vreme i u školi i van nje. Pretpostaviću da ste se i vi svi slično osećali tog prvog septembra pre nego što ste prekoračili prag škole. Sad razmislite koja od ovih očekivanja su vam se ispunila. Većina će reći ono što sam ja na početku, da je to bilo najlepše doba života. E sada vi koji ste tako odgovorili zamislite da ste baš vi jedina osoba u razredu koja ne nosi Najk ili jedina koja sluša isključivo klasičnu muziku. Kako biste se osećali ako bi vas samo zbog toga što ste na neki način različiti svi izbegavali, ne bi izlazili sa vama ni na veliki odmor, a kamoli u park ili na žurku. Neko od vas može da mi protivureči time da možeš da slušaš drugačiju vrstu muzike, barem dok si u društvu ili da nosiš drugačiju odeću. Ali, ne postoji razlog da se menjaš da bi se dopao drugima. To ti neće doneti sreću, jer to nisi ti i ta osoba koja bi bila prihvaćena nije ti. Vrlo često ta vrsta prilagođavanja nije ni moguća. Ukoliko nemaš novca za skupu odeću, mobilne telefone i društvene događaje, ne možeš ih priuštiti i to je tako i nisi ti za to kriv, a ti si odbačen i ispaštaš. Ista je situacija i kada si zauzet nekim hobijem ili poslom van škole, a vršnjaci to ne razumeju i shvate tvoju zauzetost kao nemanje želje za druženjem. Takođe, problemi u porodici i sa zdravljem su često nepoznati pojmovi đacima i zbog toga zanemaruju one koji se bore s njima. Sada kada ste se prebacili u lik koji se nalazi u nekoj od nevolja koje sam navela, pokušajte da otkrijete šta osećate prema vršnjacima koji vas ne razumeju. Da li su vam oni drugari ili neprijatelji? Nakon što ste već proveli dve ili tri godine u istoj školi, da li imate nade da će se nešto promeniti i ko bi vam tu pomogao?


Deca su osetljivija nego odrasli i nestrpljivija. S toga je jasno da u neprijatnom okruženju brže gube nadu i snagu. Znam da odrasli imaju više iskustva i znanja, ali uvek imam više poverenja da razgovaram sa vršnjacima. Verujem da je i kod vas isti slučaj. To znači da vršnjaci treba i da nam pomognu. Oni to mogu učiniti samo ako im se objasni da različitost znači jedinstvenost ida što nas je više jedinstvenih u okolini, to je zajednički provedeno vreme bogatije i zanimljivije. Možeš naučiti više stvari i život sagledati iz više uglova. Kada ovo shvatiš, pronađi osobu za koju smatraš da je odbačena od strane vršnjaka i probaj od njih da napraviš drugare. Time ćeš i ti biti drugar.I što je možda i još važnije, odrasli će slediti taj primer i više obratiti pažnju na odnose među vršnjacima i pomoći nam.

 

 

Zovem se Vera Vlaški i imam 19 godina. Studiram na Matematičkom fakultetu u Beogradu. U srednjoj školi sam učestvovala na konkursu “Young writers” za kratke priče na engleskom jeziku. Priča koju sam tada napisala je objavljena.