Može li se pisanje poezije naučiti ili je pesnički talenat nešto sa čim se čovek jednostavno rodi? Ovo pitanje je odlična polazna tačka za radionicu sa decom i mladima. Odgovor je negde između: niko ne može obećati da će od svakog deteta napraviti pesnika, ali gotovo svako dete može naučiti kako da se izražava kroz stih, da pažljivije bira reči i da kroz poeziju pretvara misli, slike i osećanja u nešto svoje.
Upravo zato radionica pisanja pesama može biti mnogo više od časa književnosti.
Kada je najbolje početi?
Sa poezijom se može početi veoma rano. Deca se sa njenim osnovnim elementima zapravo susreću mnogo pre nego što znaju šta znače pojmovi „stih“, „rima“ ili „metafora“. Brojalice, uspavanke, igre rečima i dečje pesme već ih uvode u ritam i zvuk jezika.
Za organizovane radionice kreativnog pisanja posebno je zanimljiv uzrast od približno 9 do 15 godina, uz prilagođavanje zadataka različitim generacijama.
Mlađoj deci, od oko 9 do 11 godina, više odgovaraju igra, rima, humor, neobične reči i kratki zadaci. Dete, na primer, može dobiti zadatak da napiše četiri stiha o kiši bez upotrebe reči „kiša“.
Od 12. godine mogu se uvoditi složenije teme: osećanja, prijateljstvo, porodica, grad, priroda, strahovi, odrastanje ili način na koji mladi vide svet oko sebe. Kod tinejdžera poezija može postati naročito zanimljiva upravo zato što pruža prostor da se kaže nešto što je ponekad teško izgovoriti običnim rečenicama.
Ali kako nekoga naučiti da piše pesmu?
Najvažnije je ne početi definicijama.
Ako prva radionica počne pitanjem „Šta je metafora?“, postoji opasnost da kreativno pisanje veoma brzo počne da liči na još jedan školski čas. Mnogo je zanimljivije početi izazovom:
Opiši more nekome ko nikada nije video vodu.
Ili:
Napiši pet reči kojima bi opisao današnji dan, ali nijedna ne sme biti naziv osećanja.
Od takvih malih jezičkih igara lako se stiže do stiha.
Voditelj zatim može pokazati kako se obična rečenica menja kada joj dodamo sliku, ritam ili poređenje. Rečenica „Bio sam tužan“ može postati „Nosio sam oblak u džepu“. Dete tako praktično otkriva metaforu pre nego što uopšte mora da nauči njen naziv.
Poezija ne mora da se rimuje
Jedna od prvih prepreka kod dece često je uverenje da pesma mora da se rimuje. Kada pokušavaju da pronađu reč koja se rimuje sa prethodnim stihom, smisao vrlo brzo postaje podređen rimi.
Zato je korisno pokazati različite vrste poezije: pesmu sa rimom, slobodan stih, veoma kratku pesmu, haiku, akrostih, pa čak i tekst koji se nalazi negde između pesme i kratke priče.
Dete tada dobija važnu poruku: ne postoji samo jedan pravilan način da napišeš pesmu.
Kako može izgledati jedna radionica?
Radionica može početi kratkom igrom asocijacija. Voditelj izgovori reč, na primer „prozor“, a svako dete kaže prvu sliku, zvuk, boju ili uspomenu koju povezuje sa njom.
Zatim se pročita nekoliko pažljivo odabranih pesama i razgovara o njima bez klasičnog školskog „šta je pesnik hteo da kaže“. Mnogo zanimljivija pitanja su: Koji stih biste zapamtili? Koju sliku ste videli dok ste slušali pesmu? Koju biste reč promenili?
Sledi mali kreativni zadatak. Učesnici mogu da izvuku tri nasumične reči koje moraju da upotrebe u pesmi, da napišu pesmu iz perspektive nekog predmeta ili da opišu poznato mesto kao da su ga prvi put videli.
Tek nakon toga dolazi individualno pisanje.
Na kraju, oni koji žele mogu pročitati svoj tekst grupi. Važno je da čitanje ne bude obavezno. Radionica treba da bude prostor u kojem dete sme da eksperimentiše, napiše nešto neobično, pogreši, precrta pola teksta i počne ponovo.
Kako zainteresovati dete koje kaže: „Ja ne znam da pišem pesme“?
Najbolji odgovor nije: „Naravno da znaš.“
Bolje je dati mu zadatak za koji mu pesničko znanje uopšte nije potrebno.
„Napiši tri stvari koje si danas video.“
„Koje boje je ponedeljak?“
„Kako bi zvučala tišina kada bi imala zvuk?“
„Da tvoj ranac može da govori, na šta bi se žalio?“
Odgovori već mogu biti početak pesme.
Posebno je korisno povezivati poeziju sa svetom koji je mladima poznat. Tekst pesme koju slušaju, rap, spoken word, kratka forma na društvenim mrežama ili stih iz omiljene knjige mogu poslužiti kao ulaz u razgovor o ritmu, jeziku i izražavanju.
Uloga voditelja nije da napravi „male pesnike“
Dobra radionica kreativnog pisanja ne treba da bude takmičenje u tome ko je napisao „najlepšu“ pesmu.
Voditelj pre svega treba da pomogne detetu da pronađe sopstveni glas.
Umesto ocene „ovo je dobro“ ili „ovo nije dobro“, korisnije je reći: „Ovaj stih mi je posebno zanimljiv“, „Ovde mogu baš da zamislim sliku koju opisuješ“ ili „Šta bi se dogodilo kada bi izbacio ovu reč?“
Tako dete uči i jednu važnu stvar koju profesionalni pisci dobro poznaju: prvi tekst nije nužno i poslednji. Pisanje uključuje menjanje, skraćivanje, traženje preciznije reči i ponovno čitanje sopstvenog teksta.
A šta ako dete nema „talenta“?
To možda uopšte nije pravo pitanje.
Cilj radionice ne mora biti stvaranje budućih književnika. Kreativno pisanje podstiče pažljivije korišćenje jezika, maštu, sposobnost posmatranja, izražavanje ideja i sigurnost da se sopstvena misao pretoči u tekst.
Neko dete će posle radionice nastaviti da piše pesme. Drugo će otkriti da više voli priče. Treće možda nikada više neće napisati pesmu, ali će početi drugačije da čita književnost ili pažljivije sluša tekst pesme koju voli.
I to je uspeh.
Od praznog papira do prve pesme
Možda je najlepša stvar koju radionica pisanja može pokazati detetu upravo to da prazan papir nije test na kojem postoji tačan odgovor.
To je prostor.
Na početku može stajati samo jedna reč. Onda druga. Od njih nastane slika, od slike stih, a od nekoliko stihova nešto što pre pola sata nije postojalo.
Zato decu ne moramo prvo učiti kako da budu pesnici.
Dovoljno je da ih naučimo da zastanu, pogledaju svet malo pažljivije i pokušaju da pronađu svoje reči za ono što vide i osećaju.
Pesma može doći posle.
